Новости

ТО ОД НАС ЗАВИСИ

Прошло је још неколико година док нису и остали почели јавно да пиричају о ХЕРОЈИМА СА КОШАРА, или можда медији нису хтели да сведоче о њиховим пирчама. Онда су и ветерани почели да причају о томе, али пре свега о стању у њиховим редовима и несумњиво лошем здравственом и материјалном положају појединих ветерана. Успут помињали су и нас, породице погинулих бораца. После последњих избора је постало још лошије, председник је јавно, пред целом Србијом обећао, боље дане за ветеране а исто тако и за погинуле. И ништа од тога. Све што је рекао то је и остало на месту где је изговорено. На крају дошло је и до скупа ветерана у Пионирском пaрку, скупа који је припреман више од годину дана. Требало да обједини све популације свих ратово од 1991. - 2001. године. То се ипак мало одужило и већ три ипо месеци тај скуп у парку и још траје а почели су и јавна неслагања присутних између себе. Чак је дотле дошло да су приче прешле и на поједине чланове породица погинулих. О нашим синовима остали су да причају њихови бивши саборци, српски народ, кад се поведе разговор о рату. Државници Србије и саме институције које треба да се брину о тим борцима, једноставно ћуте. За њих су заборавили и у Министарству одбране, сектор за људске ресурсе , Управи за традицију, стандард и ветеране. Или ту врше селекцију... не могу ни ту да буду ''присутни'' сви погинули већ само породице они заслужних. Такав случај је са мојом породицом која је требала да буде позвана за Свечану академији поводом Дана војних ветерана. Тим поводом сам 25.11.20019.гдине добила из Управе поруку да им доставим свој emajl да би ми послали позивницу за присустовање истом. По уредно достављено emajl - u добила сам њихову захвалност и поздрав и то је било све из те Управе, без икаквог даљег контакта и позива. Наравно то је било за 4.12.2019. године а ја позив нисам добила и није то био први случај. И када је обележавано двадасет година од битке на Кошарама, 14.6.2019. године, датум када је војска морала да се повуче, нисам добила позив да присуствујем иако је тамо била и празна столица са именом РАДОИЧИЋ ВЛАДИМИР. На крају Вучић је рекао да се клања жртви породица погинулих, јер њима дугујемо мир и слободу. А на крају све се завршило повиком ''АЦО СРБИНЕ'' више од половине присутних а оне због којих су дошли заборавили су. А ваљда њих и не рачунају, они нису ветерани, они су само погинули војници а Вучић је лепо прочитао текст који му је дат за ту прилику. Незнају они да такав нихов однос не може да нас повреди већ да нам да снаге да још више истрајемо у томе да им не дозволимо да забораве. Или да се праве да су заборавили... А они који су били са њима на граници и да хоће не могу да забораве. Како могу да забораве војника кога су мртвог донели до хеликоптера који треба да га превезе до својих најмилијхи који још нису знали која их мука тек очекује. Само још и нама да забране да гласно причамо о томе. Е то би било, за њих, и њихово напредовање у слижби и даљем политичком раду најбоље. Али то тако неможе а како ће ТО ОД НАС ЗАВИСИ! Лозанка Радоичић


61595976_2210985152356271_303166661794463744_n

84338936_2703369183117863_1078550173031858176_n

назад...