Koшаре

КОШАРЕ 30.09.1998. године

Кажу,

„Време лечи сваку рану“. Да, ако се та рана лечи мелемом. Ране родитеља чији су синови заувек остали на Косову и Метохији су све веће и болније јер уместо мелема чемером се заливају .

30. септембарa 2015. почела је осамнаеста година од када је на патролу ВЈ, у рејону карауле Кошаре, отворена минобацачка и митраљеска ватра од стране албанских терориста. Убијено је пет војника само зато што су Срби. Угасило се пет незаснованих породица

ХЕРОЈИ 1
ХЕРОЈИ 2
ХЕРОЈИ 3
ХЕРОЈИ 4
ХЕРОЈИ 5



Милош, војник по уговору. Хтео је да наследи оца и у професији. Кренуо је на караулу, на Кошаре са надом да ће га по повратку сачекати уговор за превођење у чин млађег водника.

Мирослав, млађи водник, тербао је тих дана да оде на редован годишњи одмор. Знао је састав јединице, упознао регруте који су једва три месеца војници. Дилеме није било. Изабрао је младе војнике и уместо на одмор кренуо је са њима на Кошаре.

Илија није јавио родитељима да иде на Косово. И својим другарима је предходног дана забранио да то ураде. Једино је тражио од њих да још који пут чује „Још један дан живота“. Није ни слутио да је и њему и његовим другарима остало још једва три дана.

Миладин је пре поласка на Кошаре послао писмо својима у коме је тражио да му пошаљу топлу одећу. Вест о његовом убиству су добили када и писмо.

Владимир, по имену је требало да влада у миру а мир је заувек завладао његовом душом. Само дан пре тога убедио ме да је „ту, на брду поред Ниша“. Јесте било брдо али на југословенско-албанској граници – караула Кошаре.

Док су се приближавали државној граници, нису ни слутели да, од раног јутра, у заседи чека јединица твз ОВК коју је предводио Агим Рамадани. За њих петорицу живот се завршио у једном трену.

Миладин, Илија и Владимир погинули су у роду Извиђач-диверзант са 19. година живота и 99 дана војног живота... Њихове године живота и дани проведени у војном животу говоре и о томе колико је ондашњој државној и војној врховној команди било до одбране земље... На такве положаје су упућивани после обуке, скраћене, са 5 месеци и 22 дана одлуком ондашњег начелнике генралштаба генерала Преишиће од маја 1998. године на 2 месеца и 23 дана.

Убијено је пет војника, пет момака. Све што су оставили за собом је туга и гробови које родитељи ките уместо сватова. Породице нису засновали. Милош и Мирослав вероватно због заузетости и обавеза у служби. Владимир, Илија и Миладин због младости. Имали су једва по деветнајест година, тек изашли из школских клупа.

30-ти септембар је њихова годишњица. Само једна од многих убијених. Али о томе се у Србији не прича. За свима њима остала је само дубока тишина.

Данас су на сцени они, који Косово бране причом. На њиховим реверима дуго је писало „Косово је срце Србије“. Оне, који су срца оставили на Косову нема у тим причама. А њихова срца су се стопила са тим српским срцем, са Косовом. Њихова крв је натопила косметску земљу. За њих је Косово увек било срце Србије. Зато су и отишли и заувек остали на Косово, у Метохију.

Не може неко да каже „Косово је Србија“ а да при том прећути о онима који су тако мислили и на крају прошлог века.

Историја се понавља. Остају тужне и трагичне судбине као да смо у време Лазе Лазаревића и његове приповетке “Све ће то народ позлатити“. Колико је незабележених судбина, колико неиспричаних прича које треба да „оживе „ наше синове. Да, они који за собом нису оставили потомке, кроз тих прича „надживе“ нас, њихове родитеље.

Поклонили су Србији највредније што су имали. Да ли Србија може да им да један дан у години када ће се причати о њима?

Лозанка Радоичић


Ј У Н А Ц И   С А   К О Ш А Р Е

Њима нико није морао да каже „Остајте овде“ а нико им неће написати ни „Плаву гробницу“, не зато што нису сахрањени у таласима мора већ зато што су заборавњени. Бар до сада и за сада.

А не би требало тако да буде.

1998. година.

Србија трпи терор и на својој земљи. Шиптари траже „своја права“ на Косову и Метохији, које је за њих само Косово. Не изостаје ни подршка из Албаније. Бележе се све чешћи упади из Албаније и све чешћа убиства војника ондашње ВЈ.

Прва страдња војника на југословенсо-албанској граници десила се у првој половини 1998 године. Караула КОШАРЕ постаје главни изазов за терористе који надиру са албанске територије. У унутрашњости Косова и Метохије све више је напада такозване ОВК на припаднике ВЈ и полиције. Траже своја права, хоће своје писмо, службени језик.

30. септембра 1998. године са карауле Кошаре кренула је патроле у службени обилазак границе, да се тек предходног дана пристигли регрути упознају са тереном. Керенуо је из Албаније и Агим Рамадани са својим терористима па право на територију СР Југославије, у заседу. Чека младе регруте, као да је на забави а на њој „главни мени“ српски војници. Деца од 19 и 20 година са једва три месеца војске. Наравно „поносни јунак“ све бележи камером, сигурно зна ко му пристиже.

Он зна али не знају они. Не слуте ко их чека. У трену прасак и готово. Сликају се за успомену поред убијених деветнаестогодишњака ВЈ. Резултат пет убијених српских војника и још два за које су мислили да су и они мртви. Одлазе са поносом . За њихову јавност они су национални хероји. О нашим синовима Србија ћути.

То је један од највећих терористичких напада који су изведени са територије Албаније. Само до почетка бомбардованја СР Југославије у нападима у рејону караула Кошаре, Горожуп, Морина, Ђеревица, убијено је 15 припадника ондашње ВЈ. Добра предводница „Милосрдном анђелу“

Како шиптари нису имали „своје“ писмо сведочи и Извод из матичне књиге умрлих, једног од војника, издат у Ђаковици, иписан двојезично.

А СРБИЈА ЋУТИ!!!


ЗАШТО?